2012
Katalog izložbe ,,Graditeljsko i hidrotehničko nasleđe u Vojvodini”
Prirodni, a naročito hidrološki i klimatski uslovi Vojvodine bili su oduvek izvor izobilja i blagostanja, ali i velikih nedaća kadа naiđu katastrofalne poplave ili suše, često beležene u ovom podneblju. Iskustvo sticano kroz vekove stalno je nametalo ideju o potrebi potpunijeg obuzdavanja stihije. To je bio razlog da su u prošlosti preduzimani značajni tehnički poduhvati da bi se stanovništvo i plodovi njegovog rada zaštitili od poplava i podzemnih voda. Ozbiljni radovi na uređenju voda bili su preduslov da se zamočvarena i neprohodna Vojvodina, potpuno osiromašena posle isterivanja Turaka iz ovih krajeva, osposobi i pripremi za uspešnu kolonizaciju, koju je sprovela austrijska vlast po planu tadašnjeg guvernera Banata, grofa Florimunda Mersija.
Uvećavanjem broja stanovnika doseljavanjem, nametnula se potreba za sve više obradive zemlje i to je postala sve veća briga vlasti. Zemlja je bila tu, samo ju je trebalo „oteti“ od vode. Iz tih razloga je 1781. godine iz Beča stigla naredba da se u Banatu dižu nasipi duž reke Tise. Zbog nestručnog izvođenja radova koje nije dalo željene rezultate, Tisa se i dalje izlivala i za sobom ostavljala baruštine i močvare.
U drugoj polovini XIX veka pristupilo se izgradnji ustava, koje su kroz nasipe propuštale nagomilane vode u Tisu, ali se voda mogla upuštati samo ako je vodostaj u Tisi bio nizak. Sve suvišne vode ostajale su na nižim terenima mnogo duže nego što je to poljoprivreda mogla da podnese. Formiranjem vodnih zadruga, ozbiljnije se i odgovornije pristupilo problemima. Radi zaštite od unutrašnjih voda nastaju Vodne zadruge za odvodnjavanje, koje deluju paralelno sa Vodnom zadrugom za odbranu od poplava. One predstavljaju jedne od investitora za gradnju pumpnih postrojenja.
Epohalan pronalazak Džejmsa Vata u vidu parne mašine, omogućio je industrijski razvoj u narednom periodu. Početkom XIX veka parna mašina se koristi u vodoprivredi, pa je već 1807. godine u Engleskoj izgrađena pumpna stanica na parni pogon. Krajem XIX veka i u Vojvodini se izrađuju prvi projekti za izgradnju velikih crpnih stanica na parni pogon, a najpre za Severni i Srednji Banat, kao najugroženije područje Vojvodine. Samo u 1888. godini izrađena su tri projekta: za crpnu stanicu “Pesir“, „Katahat“ i „Vrbica“, a zatim i niz drugih. Nakon nekoliko godina počele su sa radom i prve parne pumpe, pre svih 1894. godine „Pesir“ u Padeju, zatim 1895. godine u Kumanu i mnoge druge koje su uspešno funkcionisale sve do druge polovine XX veka, kada su zamenjene savremenijim mašinama većeg kapaciteta. Veliki broj starih crpnih stanica je usled prestanka rada devastiran ili porušen, ali ih je znatan broj i sačuvan, te su samim tim one postale deo kulturnog nasleđa ove sredine. Prikaz jednog dela tog nasleđa izvršiće se hronološkim redom, u skladu sa vremenom nastanka i potrebama za njihovim radom.
Branislav Milić, etnolog
Divno je videti lepotu i bastinu koja je tu na dohvat ruku koju Zrenjaninci sa ljubavlju stite i revitalizujui spasavaju od propasti,. Hvala Vam ,zeleo bi da se i druge sredine u zemlji ugledaju na vas.
S * ljuvavlju Nebojsa