Katalog ,,INDUSTRIJSKO I TEHNIČKO NASLEĐE VOJVODINE”

Povodom izložbe pod nazivom ,,Industrijsko i tehničko nasleđe u Vojvodini”, pod istim naslovom je iz štampe izašla i knjiga, u uzdanju Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin. Pomenuti događaji rezultat su zajedničkog projekta stručnjaka četiri vojvođanska zavoda: Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Petrovaradin, Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Subotica, Zavoda za zaštitu spomenika kulture Pančevo i Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, kao nosioca projekta.

Izložba je realizovana sredstvima Društva konzervatora Srbije
Izradu kataloga finansirao Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje Novi Sad

Izdavač: Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin
Za izdavača: Milan Kovačević
Urednik: Branislav Milić
Recenzent: Dr. Mirjana Đekić
Lektor, korektor: Aleksandar Bjelogrlić
Štampa: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“
Tiraž: 200

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Iako je industrijsko i tehničko nasleđe obeležilo dva prethodna veka, kako u Vojvodini i Srbiji, tako i široj regiji, na početku XXI veka ono ubrzano propada usled zahuktalog razvoja novih tehnologija, procesa i običaja. Posledica takvog razvoja je gašenje i nestajanje velikog broja postrojenja i procesa. Predstavljanjem ovog specifičnog nasleđa stručnoj i široj javnosti ukazano je na značaj i potencijale koje nudi, a sa druge strane nas podsetilo na neke važne stvari koje su do skora naš život činile lakšim i ugodnijim, te da rešenja za mnoge probleme sa kojima se čovečenstvo danas suočava možemo potražiti u nečem naizgled mrtvom, prošlom i nestalom.

——————————————————————————————————————————————————————–

Katalog čine pet poglavlja

* Prvo poglavlje je posvećeno hidrotehničkom nasleđu. Autori teksta su etnolozi dr Mirjana Đekić i Branislav Milić. Obzirom da teritorija današnje Vojvodine spada u područja od prirode izuzetno obdarena vodama, današnjoj uređenosti vodnog režima prethodili su brojni hidrotehnički poduhvati jednako vezani kako za omogućavanje bezbedne plovidve, tako i za odbranu od poplava.  Za te potrebe je od početka XVIII pa sve do druge polovine XX veka podignut veliki broj ustava, brodskih prevodnica i crpnih stanica na parni i dizel pogon, od kojih je dobar deo očuvan, a jedan deo još u funkciji prvobitne namane. Manji deo tih objekata, kao i primer dobre prakse na staroj crpnoj stanici u Čenti, prikazan je u pomenutom poglavlju.

——————————————————————————————————————————————————————–

** Drugo poglavlje posvećeno je industrijskoj proizvodnji u Vojvodini, odnosno nasleđu prehrambene industrije. Autorka teksta je Vesna Karavida, istoričarka umetnosti.

Razvoj industrije i izgradnju industrijskih objekata u Vojvodini možemo pratiti u odnosu na razvoj industrije u Ugarskoj, obzirom na njenu poziciju u datom istorijskom kontekstu. Iako se industrijska revolucija u Mađarskoj odigrala tokom osamdesetih godima XIX veka, ova država je od zaostale agrarne zemlje iz sredine XIX veka, do početka XX veka postala agrarno-industrijska zemlja sa znatnom industrijskom proizvodnjom i izvozom.

Vodeća grana industrije bila je prehrambena proizvodnja u kojoj su primat imali mlinarski  proizvodi, ali se istovremeno razvijala i prerada mesa i proizvodnja šećera.

U urbanističkom, arhitektonskom, tehnološkom smislu, u smislu organizacije rada i uspešnosti poslovanja, u Vojvodini se u okviru prehrambene industrije izdvajaju tri vrste kompleksa: pivare, šećerane i klanice i toj vrsti nasleđa je posvećeno najviše prostora u poglavlju.

——————————————————————————————————————————————————————–

*** U trećem poglavlju je prikazano nasleđe prerađivačke neprehrambene industrije, o čemu je pisala Jasmina Vujović, arhitekta-konzervator

Privredni razvoj ovog područja tokom XVIII veka, bio je u tesnoj vezi sa interesima austrijskog dvora da se Vojvodina pretvori u centre za proizvodnju sirovina i poluproizvoda, te su se već u to vreme razvijale sitnije manufakture, koje su se bavile preradom biljnih, životinjskih i mineralnih sirovina iz neposrednog okruženja.

Od neprehrambenih delatnosti najranije se počelo sa izradom tekstila i proizvodnjom građevinskog materijala. Veoma rano su osnovane kudeljare, tkačnice, svilare, a nakon početne prerade drveta za građevinski materijal, prešlo se na proizvodnju nameštaja. Zemlja se kao osnovni građevinski materijal najpre koristila za ručno pravljenje cigle, a u XIX veku prešlo se na  manufakturnu, a kasnije na industrijsku proizvodnju, te se otuda na području Vojvodine pojavio veliki broj parnih ciglana, kojima je posvećen poseban prostor u poglavlju.

——————————————————————————————————————————————————————–

**** Autorka četvrtog poglavlja mr Gordana Prčić Vujnović, arhitekta-konzervator prikazala je železničko nasleđe.

Železnica je imala ključni značaj u ekonomskom i društvenom životu XIX veka, koji se naziva i vekom železnice. Prvi voz za prevoz tereta na teritoriji današnje Vojvodine, a tadašnjeg Tamiškog Banata, pojavio se 1854. na relaciji Oravica (Rumunija) – Jasenovo – Bazijaš (Rumunija), a dve godine kasnije počeo je i putnički saobraćaj. Samo par godina kasnije otvorena je pruga na relaciji Segedin – V. Kikinda – Temišvar i Temišvar – Vršac, a veza Zrenjanina sa Kikindom uspostavljena je 1883. godine.

Povoljna geografska konfiguracija omogućila je da se na početku XX veka na teritoriji današnje Vojvodine izgradi najgušća železnička mreža u Podunavlju, a prema nekim izvorima Vojvodina je u periodu između dva svetska rata imala najgušću mrežu pruga u Evropi.

Stanične zgrade pratile su razvoj, potrebe, ekonomske i tehničke mogućnosti, kao i istorijske stilske pravce, tako da postoje značajne razlike između zgrada u većim gradovima i onih u selima.

U poglavlju su, pored staničnih zgrada sa čekaonicom, prikazani i prateći objekti poput ložionica, vodotornjeva, bunara, magacina za robu i ranžirnih stanica, a prikazan je i deo železničkog mobilijara, sa kojim je  prosečan čitalac retko bio u prilici da se upozna.

——————————————————————————————————————————————————————–

***** Petim, poslednjim poglavljem, autora Dejana Radovanovića, istoričara umetnosti, predstavljen je poseban deo nasleđa vezanog za industriju – stambene kolonije

Stambene kolonije u vidu radničkih i službeničkih naselja pojavljuju se u Vojvodini već u drugoj polovini XIX veka, usled nagle industrijalizacije i migracija stanovništva. Na osnovu njihovog izgleda može se pratiti razvoj komunalne stambene izgradnje.

Najjednostavnija je kolonija Romanija u Odžacima, gde se stambene jedinice nižu serijski, kao odeljci u vagonu. Istog tipa su i kolonije beočinska cementare u Donjem Šakotincu i Filijala. Dvostrani vagon nalazimo u starom rudniku u Vrdniku. Dalji razvoj išao je u dva pravca: prema složenijim objektima u nizu i prema spratnim objektima. Nevezano za tip stanova i nizova, za kolonije su veoma važni objekti zajedničkih sadržaja: obdaništa, škole, kantine, radnički domovi i bioskopi, koji dodatno spajajukomunitet.

Tipizacija, standardizacija, multiplikacija i varijabilnost stanovanja uz industriju inicirali su razvoj nove, stambene industrije, koja je obeležila drugu polovinu XX veka.

 

Branislav Milič, etnolog