Elekova vila u Zrenjaninu
Kategorizacija: Spomenik kulture (,,Sl.glasnik RS”, br. 51/2013)
Adresa: Ulica Petra Drapšina br.15
Katastarska parcela br. 8474/1, K.O. Zrenjanin
…………………………………………………
Prvi vlasnik: Torontalska županija
Vreme gradnje: 1911. godina
projektant: ing. Viktor Beneš (mađ.Benes Győző)
Stil: secesija
Elekova vila, kako je vremenom zapamćena po njenom dugogodišnjem stanaru, direktoru Fabrike šećera, Viktoru Eleku, deo je industrijskog kompleksa Šećerane i nesumnjivo predstavlja vredan objekat graditeljske baštine Zrenjanina. Vila je jedan od najreprezentativnijih primera ove vrste arhitekture u gradu, kako po svojim istorijsko-arhitektonskim odlikama tako i po istorijskim vrednostima jer svedoči o načinu na koji su živeli imućni Bečkerečani u prvoj polovini prošlog veka. Na sačuvanim planovima ostao je zabeležen i potpis tvorca projekta, praškog arhitekte i preduzimača Viktora Beneša.
Ideja o podizanju fabrike šećera u Velikom Bečkereku datira iz 1898. godine kada je, prema svedočenju savremenika, županijski odvetnik Bela Poroskai zaključio da bi podizanje ovakve jedne fabrike u gradu bilo celishodno rešenje pošto je okolina grada bila u stanju da proizvede toliko šećerne repe koliko je neophodno za normalno održavanje pogona jedne fabrike srednje veličine. 1908. godine ovoj ideji se pridružio novopostavljeni sekretar Torontalskog poljoprivrednog udruženja Andor Marton. Akcija, koju su obojica vodila, uspela je tek kada su sa velikim i srednjim veleposednicima ugovorili traženu količinu zemlje za uzgoj repe.
O potonjoj izgradnji Fabrike šećera u Velikom Bečkereku iscrpno nas obaveštava dnevni list «Torontal» koji u svom broju od 1. juna 1912. godine piše kako se na periferiji grada na drumu prema Ečki nalazi ograđen prostor sa kućama izgrađenim u obliku vila ostavljajući utisak modernog grada sa «vrtom» te da «samo ogroman odžak odaje da se na tom mestu nalazi fabrika», kao i da je svega nekoliko dana nakon osnivanja, tačnije 10. oktobra 1910. godine počela izgradnja. Po ovlaštenju Osnivačke skupštine, izgradnja je poverena praškom arhitekti i preduzimaču Viktoru Benešu, koji je uradio projekat celokupnog kompleksa, dok su građevinski radovi izvođeni pod rukovodstvom inž. Hramoste i Bakse.
Najreprezentativniji stambeni objekat bio je namenjen za porodični smeštaj porodice direktora fabrike. Jevrejin češkog porekla Viktor Elek, upravljao je fabrikom tridesetak godina.
Vila je izgrađena 1911. godine u stilu secesije bez pravih analogija u okviru sačuvanog arhitektonskog fonda grada i njegove okoline. Zamišljena je kao objekat razuđene osnove, skulptoralno, sa erkerima i elegantnim balkonima okrenutim ambijentu parka. Utisak razigranosti pojačan je, za ovo područje nekarakterističnim, rešenjem krovnih masa koje koje su blago povijene na krajevima (asocirajući na krovne pokrivače kineskih pagoda). Na fasadama je veliki broj prozorskih otvora različitih dimenzija, završenih arhitravno ili polukružno. I inače, koncipovanje vila i zamkova arhitektama je tokom XIX i početka XIX veka davalo veće slobode u oblikovnom pogledu u odnosu na zdanja javnog karaktera. Zanimljivo je da je u epohi akademizma za ovu vrstu građevina preporučivan egzotični istočnjački ili romantični pseudomedievalni stil.
Iako se izvesnim fasadnim ukrasima uklapa u milje industrijske arhitekture u čijem je sklopu nastala, prave arhitektonske analogije Elekove vile treba tražiti u objektima iz istog perioda koji su nastajali na području Češke. Gipke zidne površine i brojni otvori velikih dimenzija jesu odlika vremena u kom je nastala, ali govore i o načinu razmišljanja arhitekte koji je ovim elementima osigurao da se građevina saobrazi sa okolinom, u ovom slučaju prostranim parkom. Pokrenute i razigrane krovne površine omogućavaju igru svetla i senki, a vijugave linije zabata i bogata primena drveta kao plemenitog materijala govore da je arhitekta itekako razmišljao o toplini i intimnosti objekta. Celokupan utisak koji odaje objekat zajedno sa obradom detalja (upečatljiv motiv srca na zabatu, na primer) u potpunosti odražava vreme u kom je nastala nedvosmisleno ukazujući na secesiju kao likovno stilsko uporište sa elementima industrijske arhitekture toga doba. Ovaj zahtev je bio svakako opravdan pošto je reč o vili u okviru industrijskog kompleksa. U kulturi stanovanja, u tamošnjoj Evropi, gubi se podela na gradska stambena područja i letnjikovce u okolini. Stvara se novi građanski ideal: stalne rezidencije u vrtu lepote odvojene od gradskog poslovnog središta. I u ovom pogledu Elekova vila je reprezent svog vremena.
Unutrašnjost vile takođe je brižljivo planirana i izvedena. Pri projektovanju enterijera se vodilo računa kako o intimnim odajama namenjenim stanovanju, tako i reprezentativnim sedištima društvenog života. Upotreba drveta je i ovde obezbedila osećaj topline, a izuzetni vitraži Ivana Marinkovića iz Zagreba (autor je svoje ime i poreklo zabeležio na jednom od njih) obezbedili su dodatno dostojanstvo prostoru. Ivan Marinković (Budimpešta 1885 – Zagreb 1947) je staklorezački zanat izučio u Budimpešti, a učenje nastavio u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj. U Zagrebu je 1909. godine otvorio atelje – radionicu za izradu oslikanih stakala i umetničkog mozaika koja je postojala do 1962. godine. Osim po vlastitim predlošcima, Marinković je radio i po nacrtima poznatih slikara i athitekata. Ova radionica je vitražima opremila mnoge reprezentativne objekte kao što su Sveučilišna biblioteka i dvorana Sabora Hrvatske u Zagrebu, prozori zgrade Skupštine Jugoslavije u Beogradu, te niz stambenih zgrada i crkava u Zagrebu i drugim gradovima.
Tokom 2007. godine izvedeni su radovi na sanaciji i restauraciji Elekove vile prema uslovima Zavoda za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, a 2013. postavljen je novi biber crep.
Vesna Karavida
Tekst preuzet iz knjige autora V.Karavida, V.Majstorović, B.Kojičić, Poznati arhitekti i njihove građevine u Velikom Bečkereku krajem XIX i početkom XX veka, Zrenjanin 2009, 115-120
http://banateka.blogspot.com/
